Удар на систем верске наставе у српским школама дошао је подло, неаргументовано, а самим тим и неочекивано. То је удар и на интегритет и на идентитет нашега бића, каже наш саговорник, председник одбора за Верску наставу архиепископије Београдско-карловачке

Недавна изјава министра просвете Срђана Вербића о идеји да се предмет веронаука сведе на четири уместо на дванаест разреда, колико се изучава тренутно, изазвала је бурну реакцију јавности. Званично протестујући против оваквог предлога огласили су се представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији саопштењем за јавност, у којем „изражавају одлучно негодовање поводом предлога министра просвете господина Срђана Вербића за редуковање, а потом и за укидање предмета Верска настава у школама Србије“. ,,Наше негодовање је још снажније стога што је министар свој предлог упутио у години када обележавамо петнаесту годишњицу враћања Верске наставе у школство Србије, по моделу којим се поносимо јер изражава дух демократичности, равноправности и потпуног међуверског сагласја којим данас, а и надаље, треба да се одликује наша држава. У години када српско друштво обележава петнаесту годишњицу откако је Влада Србије, у садејству са традиционалним црквама и верским заједницама, вратила верску наставу у јавне школе, Свети архијерејски синод Српске православне цркве је са запрепашћењем примио медијску ’честитку’ коју је грађанима наше државе (православнима, римокатолицима, муслиманима, протестантима и Јеврејима) упутио министар просвете господин Срђан Вербић, износећи свој предлог да се верска настава укине у осам разреда основне и средње школе.“

Саговорник ,,Печата“ др Драгомир Сандо, протојереј ставрофор, ванредни професор на Православном богословском факултету БУ, управник Катихетско-педагошког института ПБФ-а у Београду, главни и одговорни уредник службеног листа СПЦ „Гласник“, духовник Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану, слови за једног од најпозванијих да у име СПЦ говори на ову тему, будући да председава Одбором за веронауку архиепископије Београдско-карловачке.

Др Драгомир Сандо је аутор књига на тему васпитања деце и младих: ,,Православно васпитање деце до 7. године живота“, ,,Богослужење као основа образовања и васпитања у Цркви“, те уџбеника Методике и Православне педагогије, зборника радова „Српска педагошка-катихетска мисао“ и више стотина педагошких, историјских и других чланака сродне тематике у домаћим и страним часописима. Уредник је библиотеке ,,Јовањски пут“ у издавачкој кући ,,Глобосино Александрија“, а и члан Српске академија образовања.

[restrictedarea]

Какав је ваш став по питању насртаја на веронауку?

Удар на систем верске наставе у српским школама дошао је подло, неаргументовано, а самим тим и неочекивано. Низ нелогичности министра просвете у влади Републике Србије лежи у предлогу за укидање две трећине часова верске наставе. Први аргумент за смањење фонда часова тиче се односа сегрегације. Да је тај аргумент далеко од истине, показује логично питање: шта ћемо са веронауком у преосталом обиму. Зар и она није претња школским поделама? Зар није требало да се земље Европе, у којима је неупоредиво заступљенија верска настава него код нас, и где је верска и национална хетерогеност и те како израженија, већ увелико брину о сегрегацији, а не да чекају да их ми одавде учимо шта и како треба радити? Нова неистина је изнета ставом да није било довољно аналитичког приступа верској настави. Све је детаљно размотрено не само кроз надлежност Цркве него и у Министарству посредништвом Завода за унапређивање образовања и васпитања. Додуше, било је примедби на уџбеник 7. разреда, али се тражило решење. Ако је пак преобиман план и програм, откуда предлози за увођење десетак нових изборних предмета у школство Србије? Поражавајућа за нашу просвету јесте и недавна изјава министра у ТВ емисији да му није познат план и програм верске наставе, а сам га има на свом сајту. После свега наведеног не треба више да износим лични став о овом проблему. Сличних бисера има још.

Рећи ћу прави и једини разлог ове харанге. Недавно је Црква преко Свјатјејшег патријарха и званичних просветних црквених институција тражила да се уведу два часа недељно верске наставе уместо једнога који имамо како би се одржао континуитет. Потом да се измени статус вероучитеља – да буду по рангу части као и сви наставници и професори, а не да се за њих праве годишњи уговори. Да се предмет оцењује и на тај начин му се да одговарајући ниво. Да се у школама оформе кабинети за верску наставу и да се тај један једини недељни час уврсти у распоред до петог часа, а не да буде претчас или последњи час када су деца већ уморна. Захтев се упућивао уз доста аргумената. Упркос свему верска настава је доживела своју зрелост и успон, дошла је до пуне свести свих одговорних који се упињу за одговорнијом и квалитетнијом наставом у српским школама за протеклих петнаест година. Сада имамо, углавном, добар просветни кадар, сачињен нови план и програм, верска настава се уклопила у редован школски систем, задивљујући је однос структура Цркве са директорима школа и просветара у целини, на Богословском факултету се пет предмета бави питањем просвете, а новом акредитацијом цео један смер се назива „педагошким“, данас постоји Катихетско-педагошки институт, студенти Факултета су се укључили у школску просветну праксу, вероучитељи су пак постали  озбиљни саорганизатори наставне и ваннаставне активности српског школства. Добар део њих су први сарадници управе школа, а неки и разредне старешине, иако на то по слову закона немају право. Када имамо вероучитеље са докторским или магистарским дипломама, као и стотине дипломираних који чекају могућност да уђу у школе, не треба говорити о снази и потенцијалу будућих кадрова. Ето вам правог разлога за проблем верске наставе!

У којој мери је рушење веронауке у школама удар на идентитет, али и интегритет нашег националног бића?

Удар на верску наставу је удар и на једну и на другу димензију – интегритет и идентитет – нашега бића. То не зна или неће да зна онај који је рођен у несрећним околностима и на раскршћу наше историје и прошлости, где је све прошло поред њега, или где је он, као таква лаковерна личност, плен самодовољности или у горем случају реализатор својих инструктора. Све то је несрећа за један народ. Поготово када је у питању просвета. Озбиљне државе и друштва у свету у својим макро и микро пројектима стављају акцент на просвету, мислећи унапред на векове. Нека је част претходном просветном кадру који је срчано бринуо и бранио ставове око пројеката националне просвете. Данас се чини да када неко нема чиме да се бави, добија по неким чудним критеријима одговорне  позиције у „националној“ просвети. Да, исти ће навести неколико несувислих разлога у прилог својим тврдњама попут сегрегације, међусобне толеранције, преоптерећености градивом ученика у школама итд. Којештарије! Да разуман човек не поверује! Исти противници верске наставе се на најбољи начин препознају као анационални и антицрквени грађани друштва, истог друштва за које кажемо да се убедљиво изјаснило као верници (око 95 одсто верника). И гле апсурда!? У времену када се „европским вредностима“ морамо бранити од наших новоевропљана, од људи који не знају ништа о домаћој верској настави, а још мање о верској настави у европским земљама. Тема је огромна и не можемо о њој говорити подробније. Једно је очигледно: верска настава је у црквено-духовном животу не само есенцијалан сусрет за сваку људску душу која се рађа религиозном него је она и најпоузданији руководилац у нашем моралном, етичком, научном, националном, културолошком, па ако хоћете и свакодневном животу. Она је нуклеус смисла живота у вредностима нашег унутрашњег бића. Стид ме је што сам уопште рођен, а још више што сам рођен у овом роду и народу, на његовој светој прошлости и жртви, а да истовремено морам да се браним од супротности, прсим и правдам за оно што нам је најсветије, нешто што многи народи немају: свете претходнике, њихову свељудску и свеверску огромну жртву и осећај за правду, правичност и вредности живота.

Јасно је да се све уклапа у стратегију глобалиста, те да нам предстоји борба, у овом случају, за очување веронауке, али и много шира када је очување идентитета и традиције у питању. Како треба да се бори? Који су инструменти те борбе и како је видите?

Није то стратегија само глобалиста него и тоталитариста, хедониста, узурпатора, хегемониста, нихилиста, секулариста, невладиних организација, и чега више не? Када је и где наша црква са својом национално-духовном потенцијалом била претња било где и коме у окружењу и свету? Када је и где благосиљала неправду и нечовештво? Када је наш род, сем помоћу Бога и сопствене жртве, долазио до свог здравог и правичног циља? То су једино знали да препознају други и слични нам народи. Ево најновијег примера. Пет година имамо изванредне односе са Индонезијом, најмногољуднијом исламском земљом на свету. Сусрети представника наше цркве и вера у Индонезији и Србији су празници за све. Недавно је државно-верско-исламска делегација са потпредседником владе Индонезије била гост Србији и српској Цркви. Кажу да им је то била најлепша и најприроднија посета некој од земаља света. У току нашег сусрета у Београду били су уздржани од примања Косова у Унеско, а за време посете дали су сигнал сопственој влади и изменили своју одлуку, те гласали против чланства Косова у овој светској организацији. Њихово министарство вера покрива ресор 17 других министарстава, док је код нас то министарство укинуто. Држава је истерала овај ресор из владе да јој, ваљда, не ремети европски прогрес. Познато је да наша најважнија духовно-образовна институција Богословски факултет сарађује са свим бољим универзитетима света. Најчешће на иницијативу друге стране. Ових дана се спрема споразум са најзначајнијим универзитетом из Ирана. Све то спада у цивилизацијски и верско-научни опус савременог постојања. Резултати таквог темељног рада долазе сами по себи.

Али оно што не допире до претпостављених спонтано се доживљава у нашој средини. Здрав национални однос се осећа у нашој младости. Видесте ли нашу фудбалску младост, која је пре неколико месеци освојила светско првенство, када је с балкона Скупштине углас изговарала: „Оче наш…“ Наше ватерполисте који не спуштају руку са три прста испод воде, него је поносно високо дижу, наше кошаркаше и остале спортисте, наше математичаре средњошколце, потом појединце попут тенисера Новака Ђоковића, чији су национални, али и верски квалитети видни. Све оличење до оличења! Многи од њих су прошли кроз верску наставу и нису се застидели што су Срби и православци. За разлику од њихових претпостављених!

Није нападнута само веронаука, нападнута је и породица, угрожене су елементарне, најдубље моралне вредности, рекло би се да је читав систем вредности у друштву дубоко поремећен и урушен. Какав је ваш став по овом питању?

Верска настава није мој став и моја прћија. Она, искрено, припада много бољима и ревноснијим и од мене. Али у потпуности осећам њену ширину и актуелност. Ми смо народ православни и накалемљени смо на најдубљим коренима постојања вером Христовом. Зато су ти високи критеријуми начин сваке врсте нашега живота, па и породичне. Без потпуног схватања правоверја које се мора повратити у свакодневни, а тиме и школски начин поучавања и живота, тешко можемо гледати у светлију будућност. Поготово у породицу која треба и мора да буде темељ нашег васпитања, праг нашег испраћања и враћања кући, враћања себи и сопственим вредностима постојања. Морамо да најсвесрдније радимо на повраћају достојанства огњишта и олтара. Отуда је у нашој прошлости владао обичај да се у централном делу града и села подижу школа и црква, једне поред других, док се око њих градило насеље. То није била пројектантска водиља, него општа свест историјског народа.

Кад смо код урушених система вредности, дошли смо дотле да су узори деци и младима такозване старлете и младићи огрезли у криминал, да у односу на библиотеке и позоришта далеко предњаче одласци у коцкарнице, те гледање ријалитија. Како се супротставити томе?

Најлакше би било када бисмо могли да живимо истовремено десетину живота, па да се вратимо у реалност и кажемо: овај животни пут бих волео бих да живим. Не можемо да знамо како би се живот одвијао са верском, а како без верске поуке у прошлим временима. Када бисмо то знали и упоредили, видели бисмо шта је све верска настава постигла за ових 15 година. Али и то није некада свемоћно. Друштвени живот је немилосрдан и он зна да одведе с пута на странпутицу многе, па чак и оне за које мислимо да су врло постојани. Осим тога, једна животна криза подстиче другу, трећу… Вредности вишег смисла живота из разних разлога су многи кадри да замене лажним и виртуелним животним вредностима. Томе иду у прилог модерна достигнућа. Медији и друга савремена средства омогућују многе погодности у комуникацији. Али истовремено су извор бројних поремећаја – од породице, преко школе, радних простора, улице… Обично из света црпимо и прикупљамо све што је на њиховом националном сметлишту. Вредности које постоје код свих народа света теже су доступне или мање интересантне. У временима унутрашње кризе помериле су се границе доброг понашања, стида, срамоте, поштовања, културних манира. Не видим други начин него да будемо упорни до досаде како би се дошло до заборављених вредности свакодневице.

Наш народ већ по традицији, а то потврђују и разне анкете, највише верује војсци и цркви. Колико су пак војска и црква неретко на мети намерних да пољуљају и сруше ове стамене стубове, сведоче и учестале негативне медијске кампање. Шта црква као један од највећих бастиона данас и овде може и треба да учини с тим у вези?

Црква је много шири и значајнији појам него што то у први мах мислимо. Бројчано, имате две хиљаде свештеника у Србији и толико у новије време вероучитеља. Поједини мисле да Црква има штапић којим мења бескорисност. Тачно је да позвани на активност Цркве имају тај животворни квасац који нас, додуше, не оправдава у неуспесима, али нам даје импулс који би требало да буде у спрези за општом националном будношћу и динамизмом. Ту нема места пасивности. То значи да треба максимално и без опуштања, најсавесније да се посветимо задацима који су пред нама. Али коначна препорука је да без заједничке бриге, без парцијалности, па ако хоћете и националних пребројавања, у интересу општег добра морамо да порадимо на томе. Убеђен сам да само они који темељно знају свој идентитет немају проблема са међуверским и међунационалним постојањем. Никада и нигде нисам био у прилици да се осећам угроженим или мање вредним пред било ким у свету. Напротив! Безброј пута сам био почашћен као православни свештеник уважавањем од стране саговорника. Могу тек да замислим какав је однос био према вишој јерархији Цркве у којој сам рођен и васпитаван.

Дотакли смо се негативне медијске кампање којој је СПЦ често изложена, рекло би се да је на удару већ годинама уназад. Како се одупрети?

Има дивна мисао у наслову једног оца Цркве и његовог дела: О савршенству хришћанства и несавршености хришћана! То није пуко филозофско домишљање него чињеница која указује на нас људе као грешне и често недостојне. У том контексту треба посматрати све историјске Сциле и Харидбе које су насртале на ту, понекад нам се чини, националну усамљену тврђаву постојања. У недаћама времена занемарујемо да је сила постојања у том вековном истрајавању. Један епископ ми је рекао да би било најбоље за човека и народ када би имали само неопходно за живот. И још мало мање, како би се својим трудом домогли те неопходне довољности. Сјајна мисао. Онај који има превише и још успут не зна како да га на најдушекориснији начин употреби, јадан је за себе и све око себе. Поверење у нашу цркву почива на поистовећењу са народном муком. Тешко нама ако народ и његове тешкоће не препознајемо. Један свештеник европске метрополе ми се хвалио да све што видим око себе припада његовој цркви. И наглашавао да би његова црква могла да безбрижно у удобности и материјалној потпори без иједног верника живи више од сто година. Какво тужно хвалисање. Но да се вратимо нама. Било је привидно и бољих времена, али су ово његове последице… Једном засвагда треба да се држимо Божје истине и његове правде кадре да победи свако зло у народима и временима.

Редовни сте професор на Богословском факултету у Београду. Како осећате муке младе генерације, данашњих студената, суочених са неизвесном будућношћу, бауком незапослености, кризом економије, морала?

Студенте и младе доживљавам увек као своју блиску нејач. Њиховог ми труда није толико жао колико њихових визија и идеала. Гледам их и слушам деценијама. Како су пуни идеала и нових идеја, а с друге стране како им свесно и несвесно ускраћујемо видике. У последњих двадесетак година више хиљада младих је окончало богословске студије да се ставе на располагање Цркви и друштву. Као једном од њихових предавача и родитеља и оних који су им у било ком смислу обећавали какву-такву перспективу био би злочин препуштати их извесним самовољама појединаца. Отуда је разумљива њихова узнемиреност око будућности верске наставе. Зато сам спреман на беспоштедну борбу.

ИЗВОР: "ПЕЧАТ"
РАЗГОВОР ВОДИЛА: МИЛА МИЛОСАВЉЕВИЋ