Покренула ме је велика неправда која је погађала Србе и није ме поколебало што је медијска машинерија свакодневно сатанизовала један европски народ, јер сам убрзо увидео да је реч о заблуди и зато сам одлучио да помогнем – истиче у разговору за „Политику” француски хуманитарац са српским пасошем Арно Гујон (31), објашњавајући зашто од погрома косовских Срба 2004. помаже нашем народу у енклавама на Косову и Метохији. Када му је било тек 19 година основао је невладину организацију „Солидарност за Косово” која је српском народу у покрајини за протеклих 13 година организовала више од 40 конвоја помоћи. Новчано је помогао изградњу и опремање школа, обнову пољопривредних домаћинстава, изградњу просторија за ометене у развоју, даровао народним кухињама.

Када сте први пут дошли на Косово и Метохију?

Мој први сусрет са Србијом био је у Косовској Митровици у зиму 2005. године, када смо довезли камион пун одеће, играчака и школског прибора. То је био пут у неизвесност, јер сам се с братом Бертраном и нашим пријатељима Андрејом и Гајетоном смењивао за воланом, а прошли смо укупно 4.000 километара у оба правца.

Шта је на вас тада оставило најјачи утисак?

То су била деца која су ишла у летњим сандалама и вуненим чарапама по снегу. Нису ништа имали. Даривали смо девојчицама лутке, а дечацима лопте и то им је био први поклон у животу. Увидео сам да је народ храбар и достојанствен, да се бори за опстанак и ослања на цркву и традицију да би преживео тешка времена. У очима тих људи видео сам велику захвалност за помоћ коју су добијали и осетио сам да сам постао део њих и њихове драме.

Музичка школа у Станишору код Гњилана недавно је добила седам клавира захваљујући вашој хуманитарној организацији. Одакле идеја да младима поклоните музичке инструменте?

У том делу Косова музика је једина активност доступна деци и готово свако дете с успехом свира неки инструмент. Због тога сви малишани из Станишора и околних села баве се музиком, свирају гитару, виолину или клавир. Ова школа зрачи великом енергијом коју је покренуо њен директор. Он је 1999. морао да напусти музичку школу у Гњилану и да се пресели у Станишор, где је основана нова школа за музички надарене ђаке. Невероватно је да у једној енклави деца свирају Баха, Бетовена, Моцарта... Имате осећај да тамо егзистирају два различита света која се сударају, а истовремено ти ђаци и професори показују хуманост. Веома је важно да осим хуманитарних пројеката не запоставимо културу, јер је то управо оно што нас чини људима.

Академик Душан Ковачевић је рекао да ће вас косовска деца у енклавама памтити као Великог принца који се појавио када их је цео свет заборавио. Записао је „данашњи мир и срећу коју Арно има у кругу своје породице може се, слободно, тумачити и као Божији дар за сва добра дела која је учинио”...

У сарадњи с Рашко-призренском епархијом реновирали смо 27 школа у којима смо заменили кровове, увели централно грејање, поставили нове прозоре... Радимо пројекте за заједницу, попут школа и фарми, јер ти пројекти утичу директно на живот људи и деце. Сваке године водимо децу с Космета на море, које она никада раније нису видела, јер живе у тешким материјалним условима и изолована су. То летовање је начин да се опусте, нађу нова пријатељства и да могу да живе макар десетак дана током године као сва друга деца у Европи. Када смо водили прву групу на море, деца су се нон-стоп возила лифтом горе доле и нису хтела да изађу из њега, јер га никад пре тога нису видела. Друге године смо били у месту код Чања и деци је био догађај, јер су ту биле чак три продавнице. На мене је посебан утисак оставио један малишан који после уласка у воду закључио да је море слано.

Ко су донатори ваше хуманитарне организације?

Финансирамо се искључиво из приватних средстава, имамо више од 10.000 донатора и готово 98 одсто су Французи, а један део чине Срби из Француске. Прилози су најчешће мали, али захваљујући овако великом броју донатора можемо доста да урадимо. На тај начин Србима се поручује да су Французи уз њих и да их нисмо заборавили.

Који део Космета носите у срцу?

Волим Метохију, Грачаницу, Високе Дечане и с њиховим монасима имам одличне односе. Тамо сам стекао велики број пријатеља. Занимљиво је да су они потпуно изоловани од света, али га често виде јасније него ми који живимо у том свету. Волим и манастир Драганац, који је усамљен у шуми на брду.

Одакле датира ваша повезаност са Србима и Србијом?

Захваљујући причама које сам чуо од мог оца Ива и деде Жилбера увек сам осећао блискост са Србијом, јер сам у себи створио слику о српском народу, иако га нисам познавао. Сматрао сам да је реч о нашој словенској браћи која живе далеко од нас, али су нам ипак много слични. Преломни тренутак за акцију био је свакако антисрпски погром на КиМ 2004, када смо на телевизији видели призоре насиља, паљења цркава и села. Тада је велики број људи у страху за живот напустио своје домове. То ме је погодило и решио сам да учиним нешто конкретно. Зато сам с рођеним братом формирао „Солидарност за Косово” како бисмо помогли и на делу показали своју солидарност према Србима.

У западним медијима Срби су приказивани као лоши момци. Зашто пропаганда на вас није утицала?

Највеће заслуге припадају мом оцу који ме је као прави интелектуалац научио да ствари треба сагледавати какве јесу, а не како нам неко у медијима сервира. Најважније је да се мисли својом главом и да се увек траже чињенице. Не треба се задовољити тиме што се чује, већ свако треба да истражи и одвоји истину од лажи. И 1999. сам бранио Србе, јер сам одрастао на причама о снажном пријатељству наше две земље, још од времена Првог светског рата.

Како сте се осећали док сте били у мањини када сте бранили Србе?

Треба да знате да на почетку није било лако када сте у мањини. Поготово када вам кажу да оно што мислите није исправно, а тешко можете да им докажете да греше, јер оно што ви кажете не може да се чује на телевизији, поготово што тада није било интернета и друштвених мрежа. Као средњошколац, на часу сам често дебатовао с професором историје који је бранио став да је бомбардовање Србије било исправно. Мој отац ми је рекао да истина може да буде на страни мањине и да је у том случају треба истицати с још већим убеђењем. Увек сам се руководио тиме и трудио се колико год то тешко било да браним ту истину чак и кад сам у мањини.

Колико данас Французи знају шта се дешава на Косову?

Данас је ситуација много другачија него пре двадесетак година, јер оно што је било немогуће говорити тада, сада је могуће. Ми се трудимо да јавност у Француској обавестимо о правом стању на КиМ. Имамо приступ медијима и до сада је објављено више чланака и интервјуа у магазину „Фигаро”, као и у неким другим дневним новинама. Недавно смо на државној телевизији приказали документарни филм о хуманитарној ситуацији на Космету и о томе како живе Срби у енклавама. То је било истинско сведочење без политике, само животне и људске приче. Французи су били дирнути и стекли смо и нове донаторе који су хтели на делу да помажу Србе на Косову. Када смо имали премијеру нашег документарца „Косово – хришћанство у опасности”, у мају у највећем биоскопу у Паризу, говорио је потпредседник париске регије који је подржавао наше акције. То је велики успех и добар је знак да ствари иду напред.

Да ли је неки од познатијих француских интелектуалаца променио мишљење о косовској кризи?

Мислим да су интелектуалци у Француској добро знали све шта се дешава. И тада када су једнострано говорили, они су знали да су лагали. То су урадили због идеологије, поједини су то чинили због подршке „пакс Американа”, а неки су подржавали неке друге народе на Балкану. И политичари који су тада били на функцијама јако добро су знали шта се дешава, али су одлучили да подрже политику која се диктирала с другог места јер су закључили да је то њихов интерес. Занимљиво да на скупове које ми организујемо дођу они интелектуалци који су били на страни истине и они који су радознали и отворени и који отворено кажу да су у светлу нових дешавања у свету променили мишљење.

Шта је остало од српско-француског пријатељства из Првог светског рата?

Трагови тог пријатељства су видљиви у француским градовима, јер постоје бројне улице, авеније и тргови с именима значајних Срба. Ипак, то пријатељство је дуго било успавано и трудимо се 13 година да га пробудимо и да на делу покажемо да солидарност није мртво слово на папиру. Све више Француза је данас свесно да Срби нису онакви каквим су их медији представљали и сагледавају ствари много реалније. У традиционалним породицама које негују културу и историју, ово пријатељство и даље живи, а наш циљ је да их окупимо и да другима покажемо да то није ствар прошлости већ садашњости и будућности.

Народна дипломатија

Како гледате на покушај Приштине да уђе у Унеско и да присвоји српске манастире, али и на чињеницу да Француска то подржава?

Спољна политика Француске се не мења тек тако, и ми као хуманитарна организација свакако не можемо да утичемо на њу. Али ипак сматрамо да поред званичне дипломатије, постоји та народна дипломатија чији смо ми представници. Што се тиче Унеска, Србија мора врло пажљиво да прати ту ситуацију, јер од суштинског је значаја  да та богата културна баштина не буде присвојена.

Извор:Политика