Приношење жртве је главни део сваке религијске заједнице. Људи су одувек, из различитих побуда, приносили жртве Богу. Прва жртва на земљи води порекло од првог човека Адама и његових синова Каина и Авеља. Стари Словени, Антички Грци, Астеке, Инке, Маје.. народи Скандинавије и многи други народи су такође приносили жртве, неки чак и људске при грађењу зидина града, узидавши живе људе у темеље.
Прокопије из Цезареје, византијски писац из 6. века и члан двора византијског цара Јустинијана писао је о обредима старих Словена и забележио: "Словени врховном Богу жртвују стоку и приносе друге жртве. Када им због болести или рата прети опасност од смрти они се заветују да ће, ако се спасу, Богу принети жртву. И чим се спасу они то заиста и чине верујући да су том жртвом откупили свој живот од Бога. За време жртвовања они гатају. "
Гатање код старих Словена било је саставни део обреда приношења жртве и изводило се на различите начине. Након што би се принела жртва и извршило гатање, остатак дана би се провео у јелу и пићу, при чему би главно јело представљало месо жртвене животиње. Клање жртве приликом изградње чинило се на десном углу темеља зграде, чија би крв падала по темељу. Након тога, моли се Богу Узвишеном да прими жртву и подари Свој благослов. Месо жртвоване животиње би се пекло и поделило присутнима.
О жртвовању жртве приликом изградње куће, у Препороду из 1971. године стоји: "Када се доврши зид куће, обичај је да се закоље бравче на посјек за здравље и напредак укућана. Бравче се закоље на зиду куће и трагови крви на зиду се дуго опажају. Када се месо испече, на ручак се зову комшије и пријатељи, те заједнички са укућанима, мајсторима ручају и провеселе се."
Жртвовање "курбана" код муслимана приликом изградње нових темеља такође је итекако познат и заступљен, иако међу хоџама постоје различита опречна мишљења о томе, док шеријатском закон то потпуно одбацује. Верује се да се на тај начин укућани и мајстори чувају од несреће током изградње. На камену темељцу у многим крајевима клало се јагње или петао. Темељ се "попрска крвљу", глава жртвоване животиње узида, а месо поједе. Тиме је требало да се наводно од куће одстране зли утицаји и осигура наиме "срећа" за будуће укућане.
Како је наивна ова заштита, потпуно страна хришћанству, док нас Живи Господ учи да молитвом и живим учешћем живота Цркве стекнемо благодат Божију, мир и радост у Духу Светом. Нема сумње да клање овна, јагњета или неке друге животиње код нас, Рома и данашњих муслимана има дубок корен у паганству. Ово је дефинитивно опонашање паганског многобоштва и овај обичај се преноси најчешће из незнања и неупућености на млађа покољења. Често је то по наговору неке старије особе или пак савет и сугестија душебрижних гатара.
Ово празноверје не постоји ни у једној религији и обред је сам за себе плод заоставштине паганских обичаја које појединци у народу из неког разлога чувају и преносе. Нама православним хришћанима разне секте овакав пример узимају као довољну и валидан доказ како би православље поистоветили паганским обичајима.
Док овај обичај жртвовања уопште нема никакве везе са православљем, довољно је разграничити свакојаке "рекла-казала" обичаје од вере. Служи такође као и готов производ за реторику мржње посебном слоју људи који не подносе све што се назива српско како би то поистоветили са примитивизмом.
Будући да смо данас неретко преко јавних медија обавештени, читамо и слушамо о освећењу темеља, веома лако можемо схватити да је управо православни обичај "освештати темеље" освећено водом, док је клање или жртвовање овна, овце и ко зна чега на темељу куће остатак паганства.
Неопходно је да свако од нас на личном плану очистити своју веру и разграничи се од оваквих паганска веровања која се ето нажалост, преносе с колена на колено. Под називом "обичај" са паролом "ваља се" неретко се данас манифестује кроз народна веровања, надри ТВ документарце, митове и сујеверја, присутна међу народом читавог Балкана - према којима је неопходна велика доза опреза на сумњиво порекло!
Појам "паганског", другим речима, опогањено (веровање) је једноставно оно веровање које излази изван оквира православне освештане традиције, које је присутно у шароликом миљеу свакодневице.
