У оквиру 61. Међународног сајма књиге у Београду на штанду представништва Републике Српске представљена је књига са двд-и издањем Мире Лолић Мочевић „Свједочим злочин над злочинима“ у издању Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве и Удружења српско-руски мост. У књизи су представљена сведочења преживеле деце логораша и деце страдалника која су настала током снимања документарног филма о страдању деце у Независној Држави Хрватској.

Поред  аутора  на промоцији је говорио и историчар Јован Мирковић, предратни директор спомен комплекса Јасеновац који је говорио о страдању деце у логорима Независне Државе Хрватске, са посебним освртом на свирепост метода убијања деце наглашавајући да деца никада и ни у једном рату нису војни ни политички противници и да је злочин над децом – злочин над злочинима.

„Деца су убијана, клањем, вађењем из утроба мајки, бацањем у реке, језера, пећине, шпиље, гушењем плином, ударањем о дрво и о зид, хватањем за ноге, ударањем тупим предметима...Када би минутом ћутања одали пошту сваком убијеном детету у Јасеновцу, ћутали би 342 сата“ нагласио је Мирковић.

Промоцији књиге присуствовало је и троје деце од 12 саговорника који су сведочили о својим и страдањима њихових породица у Независној Држави Хрватској у документарном филму „Злочин над злочинима“.

Мира Лолић Мочевић нагласила је да се још увек, на жалост, у образовном систему Републике Србије и Републике Српске наставља континуитет комунистичког игнорисања јасеновачких али и жртава других стратишта српског народа основаних пре логора Јасеновац о којима се готово ништа не зна наводећи примере Гаравица, Мехиног Стања, Црног језера... У наставку излагања Лолић Мочевић је подсетила на речи Патријарха Павла које су се потврдиле у ратовима 90-их,  да је „заборављено зло извориште новог зла“.

„Циљ скупљених сведочења и урађеног филма не сме се тумачити као позив на освету, него борба за истину и незаборав“ – поручује аутор и додаје: „Током снимања изјава преживеле деце страдалника сви су имали јединствену поруку: да требамо опростити  али да не смемо заборавити убијене у једином логору за децу који је постојао у историји човечанства“.

У немачким логорима такође су убијана и деца , и није Независна Држава Хрватска једина која је у институцијама државе убијала  децу, али је Независна Држава Хрватска једина која је организовала институције, посебне за децу,  у којима су деца доживљавала судбину одраслих.

Промоцији књиге присуствовала је и г-ђа Нада Ђорђевић, једна од сведока страдања српског народа у Старој Градишци која је своје сведочење завршила речима: „Оно што је болно, што у Београду и Србији деца не уче, а нису ни моја када су ишла у школу учила, шта је Јасеновац. А сем тога нигде у Београду нема споменика убијеним у Јасеновцу, а у Бруклину и Њујорку постоји парк и спомен обележје“.

У логорима НДХ страдало је:

49, 29% предшколске деце

29,95% основношколске

20,76% деце у доби од 1 до 14 година

2645 деце са непуном годином живота