„Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне.”
Када је Краљевина Црна Гора 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству, читавим српством завладала је еуфориа. Коначно је куцнуо час да се испуни завет предака, да се ослободи Стара Србија, да се „освети Косово“. Девет дана касније и Краљевина Србија је ступила у рат.
Одлука Србије да крене у бој за ослобођење изворишта своје државности, културе и националног идентитета, наишла је на опште одобравање свих друштвених слојева. Чини се да никада, ни пре ни после тога, у Србији није постигнуто такво јединство. Сви који су могли да обуку униформу, обукли су је. Свако коме је држава пружила пушку, примио ју је. Пред полазак у бој, у целој Србији је у 9 часова ујутру одржана молитва за срећу српског и савезничког оружја. У препуној београдској Саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз саслужење највиших црквених великодостојника. Након службе, митрополит Димитрије је одржао беседу, која најбоље описује разлоге због којих је Краљевина Србија кренула у Први балкански рат:
"Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији. Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома. Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, хришћани? Хришћани! А ми Срби, за које вам је жао највише, хришћани! Знате ли куда идемо? Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог…! Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа. Амин!"
Аутор: Јован Алексић
Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски Академски Круг
