Нема човека на земљи који је без невоља и болести. Прародитељски грех је изменио узвишено стање које је Господ даровао људима. И, изгубивши Рај, човек је добио … трулежност и смрт. Међутим, милост Божија не оставља нас грешне и недостојне. Болести и жалости представљају за нас и терет и уразумљење и награду од Бога. Њима се, ако их носимо без негодовања, чистимо од грехова, духовно растемо и припремамо се за вечност. Смирење и трпљење, нада на Господа и Његову благу вољу – то је истинско хришћанско расположење.
Ако болестан човек има такво расположење, оно ће га морално оснажити и урачунава му се као подвиг. У таквом случају човек у ситуацији жалости и немоћи показује победу духа над телом и добра над злом. Наш Спаситељ нам је дао пример највећег трпљења, љубави и кротости трпећи страдања на Крсту и молећи се људе који су Га распели.
Болест представља време самопровере, време размишљања и покајања. Запамтимо да је све од Бога: и болест и здравље. А све што је од Бога на нашу је корист. Зато нећемо упадати у чамотињу. Милостиви Бог нам неће послати искушења већа од наших снага, јер по речима апостола: „вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (1 Кор. 10:13). Важно је да запамтимо и то да кроз многе невоље треба да уђемо у Царство Божије (Дела ап. 14:22).
Насупрот томе – жаљење на „злу“ судбину, протестовање, злоба на све и свакога разарају унутрашњи мир, појачавају страдања, и што је најважније – умањују или уништавају духовни плод ради кога је и послата болест. Тај плод је наше спасење у Богу. Понекад нам да то схватимо и постанемо свесни те чињенице сметају наше маловерје, немарни однос према себи и томе слично.
Године атеизма нису прошле без последица. Стасало је скоро три генерације људи који не знају за Бога и Његову Цркву. У својој лекарској пракси често се сусрећем са ситуацијама када ожалошћени или болесни човек не схвата духовни смисао страдања (мислим и на људе који су крштени у Православљу), јако се лоше осећају, у великој су тузи и чамотињи. Дешава се и горе: очајање, тескоба, жеља да се умре…
Свети Јован Кронштатски је писао: „Од свеблагог Бога долази само добро, а не зло. И сама болест твоја јесте добро, а ти се жалиш, малодушан си, у чамотињи; трпи, захваљуј; за вољне сласти у младости – невољне болести у старости.“
Аутор: Димитрије Авдејев, психијатар, психолог
Извор: imanade.org
