Асфалтирано је десетак километара путева, у дому културе суботом су игранке, обновљен је Храм светих Петра и Павла, у селу постоји и фудбалски клуб

Jош да им до­ђе ми­ни­стар Ми­лан Кр­ко­ба­бић и да до­би­ју се­дам ки­ло­ме­та­ра пу­та, па да пре­бри­ну нај­ве­ће бри­ге. Не­ма­ју за­дру­гу, и за­то би се об­ра­до­ва­ли ми­ни­стру Кр­ко­ба­би­ћу јер где он до­ђе ту се се­ља­ци за­час удру­же а он­да ваљ­да мо­же и ас­фалт да про­ђе до се­ла и ам­бу­лан­та – да не пе­ша­че по ре­цеп­те код ле­ка­ра у су­сед­но Са­ма­и­ло.

Жи­те­љи се­ла Ла­зац не­да­ле­ко од Кра­ље­ва има­ју че­ти­ри док­то­ра на­у­ка и још два у на­ја­ви, план­та­же во­ћа, до­ма­ћу пре­пе­че­ни­цу, фуд­бал­ски клуб, се­о­ске игран­ке на ко­је до­ла­зе мно­ги из око­ли­не.... Био је Ла­зац по­знат не­кад и по пек­ме­зу, ку­ва­ном од шљи­ве по­же­га­че у огром­ним ка­за­ни­ма у пек­ме­за­ри, ко­ји је, из­ме­ђу два свет­ска ра­та, у др­ве­ним бу­ри­ћим, про­да­ван Беч­ли­ја­ма.

До­во­љан раз­лог да се упу­ти­мо у Ла­зац. Ис­пред До­ма кул­ту­ре, у цен­тру се­ла, че­ка­ли су нас проф. др Дра­ган Јан­ко­вић и Ми­лан Илић, пред­сед­ник ме­сне за­јед­ни­це. Про­фе­сор  Јан­ко­вић је ро­дом из овог ле­пог ме­ста ко­је се де­ли на До­њи и Гор­њи Ла­зац. У Чач­ку је за­вр­шио По­љо­при­вред­ни фа­кул­тет и упо­знао су­пру­гу Сла­ђа­ну, ро­дом из Зу­би­ног По­то­ка.

– Жи­ви­мо ов­де, а на по­сао пу­ту­је­мо, пре­да­је­мо на По­љо­при­вред­ном фа­кул­те­ту у Ле­шку, ко­ји је у са­ста­ву Уни­вер­зи­те­та у При­шти­ни. Сла­ђа­на ми је до про­шле го­ди­не би­ла аси­стент на фа­кул­те­ту, а ја њој код ку­ће. Он­да је она док­то­ри­ра­ла и по­ста­ла до­цент, та­ко да ви­ше не­мам не­ка­да­шње ин­ге­рен­ци­је, а ње­не код ку­ће су оста­ле – ка­же др Јан­ко­вић, до­да­ју­ћи да су, по­ред ње­го­ве су­пру­ге и ње­га, са зва­њем док­то­ра на­у­ка и ве­те­ри­нар Ка­зи­мир Ма­то­вић, за­по­слен на Ве­те­ри­нар­ском ин­сти­ту­ту у Кра­ље­ву (он је ви­кен­дом у се­лу Ла­зац), као и Ми­лош Чо­лић, док­тор на­у­ка у обла­сти ру­дар­ства, за­по­слен у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци.

Има­ју у овом иди­лич­ном се­лу, ко­је се ра­су­ло по бре­жуљ­ци­ма, мно­го то­га чи­ме се ди­че. По­след­њих го­ди­на је, за­хва­љу­ју­ћи сло­зи ме­шта­на и пред­у­зи­мљи­во­сти Ми­ла­на Или­ћа, ас­фал­ти­ра­но де­се­так ки­ло­ме­та­ра пу­те­ва, сре­ди­ли су дом кул­ту­ре, об­но­ви­ли Храм све­тих Пе­тра и Па­вла, из­гра­ди­ли спо­мен-че­сму па­ли­ма за сло­бо­ду од 1912. до 1919. го­ди­не.

Не­до­ста­так по­сла у гра­ду и од­лич­ни усло­ви за раз­вој по­љо­при­вре­де за­у­ста­ви­ли су од­ла­зак мла­дих. Ожи­ве­ле су пре две го­ди­не и не­кад по­пу­лар­не се­о­ске игран­ке та­ко да је Дом кул­ту­ре у се­лу Ла­зац сва­ке су­бо­те пре­пун, про­чу­ло се до Чач­ка и Лу­ча­на, па бу­де, при­ча­ју нам до­ма­ћи­ни, и по 300, 400 љу­ди ако на­сту­па не­ко од по­зна­тих пе­ва­ча. Дом кул­ту­ре, у ко­ме су свој про­стор на­шли и ов­да­шњи лов­ци, по­диг­нут је кра­јем че­тр­де­се­тих про­шлог ве­ка, на­род­ном мо­бом.

– Та­да је осно­ва­на и зе­мљо­рад­нич­ка за­дру­га, ко­ја је би­ла осло­нац жи­во­ту се­ла. Има­ли смо по­љо­при­вред­не ма­ши­не, ком­бајн, трак­тор... Ов­де, у цен­тру био је сточ­ни пи­јац, ку­по­ва­но је по 300 ова­ца, от­ку­пљи­ван је сир, кај­мак, ра­ки­ја... Ишло се на пи­јац као у бан­ку. Ре­ци­мо, ако јој муж не да па­ра, же­на на­спе ба­лон ра­ки­је из бу­ре­та, пре­да, и има за тро­шак. Де­ца „по­зај­ме” ја­је из ком­шиј­ског дво­ри­шта па про­да­ју за све­ску или олов­ку. Ску­пља­не су пе­чур­ке, ку­пи­не, ши­пак... – при­се­ћа се пред­сед­ник ме­сне за­јед­ни­це и до­да­је да је се­ло Ла­зац пе­де­се­тих го­ди­на уме­сто Чач­ку при­по­је­но је Кра­ље­ву. 

– Ни­смо се сна­шли у тој но­вој пре­ра­спо­де­ли. Дом кул­ту­ре је за­ра­стао у ко­ров, љу­ди ма­сов­но по­че­ли да од­ла­зе. Од 1.400 ду­ша да­нас је оста­ло ма­ње од 700, а про­сек ста­ро­сти око 47 го­ди­на. У шко­ли је у срећ­на вре­ме­на би­ло го­то­во 400 ђа­ка. Да­нас је, као пре 156 го­ди­на ка­да је осно­ва­на, њих са­мо 40. Не­ма­мо ни ам­бу­лан­ту – ис­ти­че Илић, ко­ме је ово тре­ћи ман­дат, док нам по­ка­зу­је же­ну ко­ја се во­зи у трак­тор­ској при­ко­ли­ци.

– Ју­трос је пе­шке ишла по ре­цеп­те до су­сед­ног Са­ма­и­ла. Мно­го би нам зна­чи­ло да ба­рем јед­ном не­дељ­но ле­кар до­ђе у на­ше се­ло. Оста­ло је да се ас­фал­ти­ра око се­дам ки­ло­ме­та­ра, да би мо­гао да про­ђе ауто­бус... – вра­ћа се на Илић бол­ну те­му.  

До­шли смо у Ла­зац у вре­ме бер­бе и по­се­ти­ли бе­ра­че. Круп­не, соч­не, цр­ве­не са сун­ча­не стра­не ја­бу­ке ма­ми­ле су да се убе­ру с гра­не. Ка­жу да за дан ис­ку­сан бе­рач мо­же да на­пу­ни 60 гај­би­ца од по 15 ки­ло­гра­ма. Све што се обе­ре пу­ту­је на ру­ско тр­жи­ште.

Ла­зач­ки до­ма­ћин Ми­лан Чо­ло­вић по­ла­ко пре­да­је до­ма­ћин­ство у си­гур­не ру­ке си­ну Сло­бо­да­ну, пре­ци­зном ме­ха­ни­ча­ру, ко­ји је сво­ју бу­дућ­ност ве­зао за се­ло. Сло­бо­дан се не­дав­но оже­нио де­вој­ком из Дра­га­че­ва. За но­вем­бар је за­ка­за­на свад­ба на ко­ју је по­зва­но 400 сва­то­ва. За­до­во­љан је и во­ћар Ра­до­слав Пе­јо­вић, отац пе­то­ро де­це, ко­ји под во­ћем има пет хек­та­ра ја­бу­ке, шљи­ве, кај­си­је... Пе­јо­вић се 1999. го­ди­не вра­ти из Кра­ље­ва на оче­ви­ну, по­сле гу­бит­ка по­сла у јед­ном дру­штве­ном пред­у­зе­ћу. Без ди­на­ра кре­ди­та по­ди­гао је хлад­ња­чу, об­но­вио ку­ћу уз, ка­ко ис­ти­че, ве­ли­ку по­др­шку су­пру­ге, Тре­би­њан­ке.

Ла­зац је пре­по­зна­тљив и по шљи­во­ви­ци, као Дра­га­че­во по кром­пи­ру, ка­же нам Илић, мај­стор за „шу­ма­диј­ски чај”, о че­му све­до­че пр­ве на­гра­де на ма­ни­фе­ста­ци­ји „Дан гре­ја­не ра­ки­је” у се­лу Бу­ко­ви­ца. Са­мо што уме­сто по­же­га­че да­нас га­је и пе­ку ча­чан­ску род­ну, нај­бо­љу, стен­леј­ку.

И док нас ис­пра­ћа­ју на пут, онај ко­ме фа­ли још се­дам ки­ло­ме­та­ра, до­ма­ћи­ни пи­та­ју за ути­ске. Шта да ка­же­мо? Ле­по је би­ло у се­лу Ла­зац, а мо­жда их ствар­но јед­ног да­на по­се­ти и ми­ни­стар и на­пра­ве опет за­дру­гу и по­диг­ну хлад­ња­чу... У том слу­ча­ју, ето нас опет та­мо.

Извор: Политика