У нашој јавности недовољно је позната чињеница да се у околини Стразбура налазио официрски логор, у коме је од јануара до септембра 1944. године боравила група од 1500 заробљених официра војске Краљевине Југославије.

Официрски логор који је носио назив ОФЛАГ 65, налазио се у тврђавама које су крајем деветнаестог века имале функцију одбрамбеног бедема око Стразбура. Након победе у рату против Француске, Немачка је присвојила Стразбур 1871. године и додатно га утврдила. На десетак километара око Стразбура направљен је утврђени прстен са 14 великих артиљеријских тврђава и пет мањих. Тврђаве су се протезале на око 4,5 хектара и свака је имала преко 200 просторија за смештај војника и артиљеријских оруђа, а дебљина зидова била је од 4 до 9 метара. Током Другог светског рата, у две највеће тврђаве „Кронпринц“ и „Бизмарк“, налазио се логор у коме је од 20. јануара 1944. био интерниран већи број заробљених официра и неколико српских генерала Краљевине Југославије. Иако међу официрима није постојала чврста подела, у логоре су их груписали према њиховој идеолошко – националној оријентацији. Тако су лево оријентисани били смештени у логору „Бизмарк“, а национално опредељени су били стационирани у логору „Кронпринц“. Командант првог логора био је генерал Љубиша Хаџи Поповић, а другог пуковник Бранислав Брана Пантић који је и оставио најдетаљнији опис тамошњег логорског живота  у својој књизи Бандитско – комунистички логор 1941 – 1945. Логораши су на разне начине покушавали да победе једноличан логорски живот. У обе тврђаве развијао се културни живот кроз читање, позориште и концерте. Поред тога, основан је хор са оркестром, издаване су логорске новине, а радило се и на снажењу духа, установљавањем православне Капеле. У обе тврђаве постојала су свештена лица које је рат затекао као војне резервисте. У „Бизмарку“ је боравио свештеник Милован Станишић, а у Капели Светог Саве у „Кронпринцу“ је служио отац Георгије Ђонлић.

                Капелу Светог Саве је осмислио резервни потпоручник Станислав Сташа Беложански. Он је успео да од тврђавске кантине уз коришћење отпадног материјала од старих кревета, лимених конзерви и целофана из пакета Црвеног крста, уз помоћ једне групе официра уреди и ослика потпуно функционалну капелу. Сташа Беложански није имао никакве стручне књиге као ни нацрте. Он је био позоришни сценограф, а ликовну уметност познавали су сликар Павле Васић и вајар Драгомир Абрамашић.

                Капела је била богато фрескописана. Поред уобичајених композиција Богородице Тројеручице са Христом и Светог Саве, осликане су и фреске Светог Ђорђа и Христа, затим портрети српских средњовековних владара, ликови епископа, као и грб цара Душана, али и одликовање Белог орла и Светог Саве. Капела је освештана на Велики четвртак, 13. априла 1944. Поред заробљеника, обреду су присуствовали и немачки комадант логора и представници Црвеног крста.

Капела је служила својој сврси све до приближавња савезничких снага Алзасу, када је логор исељен на територију Немачке 12. септембра 1944. Иако током рата тврђава није уништена, током новембра 1944. француска војска је у њој депортовала муницију, да би се 1952. десила велика експлозија која је нанела велике људске губитке, урушила један део тврђаве, али није оштетила Капелу и читаоницу. Доцније је тврђава предата на чување Универзитету у Стразбуру, који је у њој отворио центар за проучавање примата, па је у неком смислу зауставио пропадање Капеле.

Крајем осамдесетих година, личном иницијативом тадашњег генералног конзула у Стразбуру, Милутина Симића, спречена је потпуна девастација Капеле, јер је властима Алзаса и Француске указано на значај који Капела има за историју Србије и Југославије. Након обавештења конзула Симића упућеног Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ и неколико текстова о историјском споменику културе , представници Републичког завода за заштиту споменика културе отишли су у јесен 1989. у Стразбур. Ратне околности у којима се Република Србија нашла почетком деведесетих година спречили су је да заштити овај важан споменик културе. Иако је Француска формално уврстила Капелу Светог Саве на листу културних споменика, нико се није активно укључио у одржавање Капеле и читаонице, па је објекат препуштен зубу времена.

Као место страдања и патњи заробљених официра, Официрски логор у околини Стразбура заслужује да буде обележен на одговарајући начин и да се у њему редовно одржавају пригодне комеморације под покровитељством Конзулата Републике Србије и Српске Православне Цркве. Мора се утврдити где су пострадали официри сахрањени, а Капела Светог Саве треба да буде не само квалитетно презентована и плански заштићена, већ и обновљена и поново освећена.

аутор: Др Ратомир Миликић

извор: Православље