Предавање Архиепископа охридског и Митрополита скопског, господина Јована, у Парохијском дому Храма Вазнесења Господњег у Београду 18. мај 2017:

"Сви знате да се прошле године на Криту одржао Свети велики сабор Православне цркве, на ком је одлучено да Сабор постане установа која ће се одржавати с времена на време. Пред другим хришћанским и нехришћанским светом показивали смо се као људи који не могу да организују Саборни начин живота зато је одржавање овог сабора велики догађај. На Цркви је да одлучи да ли ће овај сабор бити прихваћен, самим следећим сабором, који би потврдио овај.

Црква је по самој својој природи Саборна, или Католичанска. Иако то није сасвим одговарајући превод, али Црква јесте католичанска и не треба да се бојимо тог термина, јер то је црквени, изворни термин. То значи да не постоји ништа што јој недостаје, свецела је. Она се исказује кроз литургијску саборност, на којој се сакупља народ божији око епископа који је икона Христова, а који је окружен са презвитерима и ђаконима и то је прави црквени поредак. Ако недостаје било који од ових елемената, нема ни Цркве, само ппеко црквеног потерка она је потпуна. Сами појам „католичанска“, није оригинално хришћански, већ је преузет од Аристотела, али католичанство се никако другачије не може ни посматрати, већ у склопу црквене заједнице. Католичко подразумева свецело али не и васељенско и зато помесна црква са структуром коју сам претходно навео (епископ, свештеник и народ божији) она може да буде свецела, човечанска али не и васељенска. Црква је у почетку  била као једно стадо, у Јерусалиму у једној собици, на прсте обе руке могли су се избројати учесници те Цркве, тек после тога се почела ширити. Али чак и у тој собици је црква била подједнако католичанска као и када се раширила по целом свету. Број није битан, битно је да сви могу у њој да нађу спасење. Али ни то није најважније, већ јединство које црква има са Христом.Нема разлике измећу цркве у великом и малом граду, обе су потпуно исте, католичанске цркве. У том периоду раног хришћанства, није било ни могуће основати велику заједницу, већ су биле расуте свуда по свету у виду малих заједница.

Католичанска црква се повезује са Христом, црквена истина је права истина, зато што је истина Христова, јер се та црквена заједница скупила у име Христово. Црква престаје да буде истинита заједница оног тренутка када није више Христова Црква.

Сабори или Синоди Православне Цркве настали су да би регулисали питање која је истина – истина, једног, другог или трећег епископа, или једне, друге или треће локалне заједнице. Сабор се дешава по потреби да не би долазило до размимоилажења у истини и да би се решавала питања важна за опстанак локалне и васељенске цркве. Не може ни Сабор сам за себе да каже како је он донео истину, нити да тврди како је он сам истина. Много пута се показало да ни Сабори нису непогрешиви. Сабор није изнад локалног епископа, већ се истина која се објављује на Сабору, прихвата преко епископа и структуре локалне цркве као истина у Христу. Црква ништа не прихвата здраво за готово, зато је потребан процес да се испита истина која је донета на Сабору. За разлику од Православне, у Католичкој цркви, Папа је изнад Сабора, и то је можда и највећа разлика између католика и православаца.

Велики је догађај што се Сабор догодио у наше време. Сабор се припремао пуних 55 година, у време социјалистичких и комунистичких држава, па су и теме самог сабора биле примерене том времену, и показало се да не одговарају за наше време. Од свих тема узето је само шест које су ушле на дневни ред овог Сабора. Посебно треба захвалити епископима СПЦ-а на учествовању у припремним комисијама Сабора.  У последњих седам дана пред одржавање Сабора четири Цркве су отказале своје присуство, у чије мотиве за отказиввање не бих улазио. Ни у васељенским саборима нису учествовале све Цркве, али су могле да приме решење. Велике критике је изазвало и то што нису сви епископи сазвани на Сабор, већ је позван одрађени број сваке Цркве заједно са предстојатељем, што и јесте недостатак, али истина није производ већине, већ сагласности у једном телу Христовом. Право на глас су имале Цркве, што је по мом мишљењу проблематично, али није погрешно, јер сви учесници Сабора су могли кроз предстојатеља да изнађу свој начин гласања. Критика Сабору није његово омаловажавање. Ми из кругова Цркве то радимо из добре намере са жељом да следећи Сабор нема недостатке овога, јер, после много векова одржавамо један Сабор и треба да знамо да то ценимо. Корак из ничега према малом је много већи него из малог ка великом.

Завршио бих једном реченицом која је произишла као порука Сабора: да Сабор постане институција која ће се дешавати повремено. Ако успе само то, да овај Сабор утврди као институцију саборног живљења у Цркви, онда је остварио велику победу."

Текст приредио: Ђорђе Славковић