Оливера Радић је професор српског језика у Гимназији у Ораховцу. Поред свог професорског посла, бави се и новинарством извештавајући са простора Ораховца, Велике Хоче, Призрена, Ђаковице и Дечана. Иако је говорила о тешком стању у Ораховцу и околини, што се тиче запослења, пре свега је имала потребу да говори о српским светињама на Косову и Метохији и о њиховом значају за српски род. Говорила је похвлно и о свим људима који долазе у посету манастирима на Косову и Метохији.
„Живим у Ораховцу и делим проблеме са српским народом из овог места и са целог Косова. На жалост, велики број људи одавде је одавно отишао, прво из страха а потом и из разлога што нису имали посао. Данашња Гимназија има девет ученика и њено функционисање је итекако отежано, генерално, омладина Орховца и Велике Хоче има јако мало услова за живот. У Ораховцу постоји црква, основна и средња школа, амбуланта и привремени орган општине али нема фабрика и нема нечега што би младе задржало овде. Када би нам наша држава понудила неку врсту посла то би ојачало Српство и задржало младе овде. За годину дана, само из Ораховца је отишло шездесет људи, ми смо сви овде везани једни за друге и сваки одлазак наноси бол. Ми смо предлагали да се оспособи фабрика која је пре рата припадала 18. новембру, погону из Велике Хоче, међутим нисмо наишли на одговор.
Највише ме је болело када сам прихватила личну карту Косова, али морала сам да бих наставила овде да живим. Имамо дупла документа, и да би основали нека мала породична предузећа нама треба дозвола и Владе Косова и Владе Србије, а то је јако тешко, финансијски немогуће. Људи треба да живе од свога рада а не од социјалне и хуманитарне помоћи, на шта смо овде сведени.
Многе светиње су биле порушене па су обновљене, манастир Свети Врачи најбољи су доказ страдања и васкрсења. Много нам значи посета свих оних који обилaзе наше светиње, јер без тих светиња са Косова и Метохије немамо разлога да гледамо у будућност, не да корачамо, него ни да гледамо. Запис о Великој Хочи 1198. године, из Хиландарске повеље довољан је доказ да не смемо да сасечемо наше корене који сежу још пре Немањића, а да не спомињемо Дечане и Грачаницу. Има доста организација са којима сарађујемо и које нам се често јављају и деле са нама овакав начин мишљења, ја знам велики број људи из Београда којима је важно Косово и важна им је истина.
Вести које шаљем, а тичу се цркве, углавном стижу до адреса на које их шаљем, али тешко ми падну изрази које нисам навикла да изговарам, као на пример да је српски народ заједница на Косову и Метохији и да дојучерашње суграђане Шиптаре морам назвати Албанцима. Са друге стране, то и није толико битно колико јесте битно да прође она вест која треба да се чује, била она лепа или ружна.
Ми морамо да живимо заједно, као што се живело, да делимо добро и зло, али да будемо опрезни. Мислили смо да је 2002. године почело да се смирује, 2004. смо први пут отишли у Призрен, видели смо цркву Светог Ђорђа, мецес дана после тога, 17. марта било је све уништено. Мора цео свет да зна шта се овде дешава, јер никад не знамо колико ће то зло да се шири. Данас је свака литургија са великом дозом опреза, ми идемо редовно у манастир Светих Архангела, и да не звучи гордо, човек се радује када је део тих малих заједница.
Ја се надам да ће нас бити више, како монашких братстава, тако људи и деце. Ни људима пре нас није било лако, претрпљавали су невоље, али ми данас причамо о њима. Свако ко је у могућности треба да обиђе манастире са Метохије, јер то мора да се осети, то се не може описати. Позвала бих све да одагнају страх и да дођу и виде Високе Дечане, Пећку Патријаршију и манастир Светих Архангела. Ко једном приђе моштима наших патријарха у Пећкој Патријаршији, поклони се и целива их, више нико неће морати да му каже шта треба даље да чини, сам ће знати.“
