Први митрополит призренски после укидања Пећке патријаршије и присједињења Цариградској патријаршији – био је Митрополит Гаврило, који је 13. септембра 1766. добио „царски ферман“ о поствљењу на именовану митрополију.

Након његове смрти, митрополит је био Грк чије се име не зна, а следећи након њега био је Митрополлит Софроније. Њега су Призренци једном приликом, у цркви Светог Ђорђа „избили и истерли из ње“, након чега је напустио Призрен и касније у Јерусалиму постао Патријарх и „чувар кључева Гроба Господњег“. Наследио га је Митрополит Евсевије, након чије смрти на место призренског митрополита долази Митрополит Јанићије. Након Евсевијеве смрти „патријаршија се није постарала да у призренску митрополију пошаље пастира, већ је препоручила новопазарском митрополиту Јанићију да је за време надгледа.“ Тако је Епископ Јанићије постављен за Митрополита новопазарског, односно рашког. За његовог времена настала је Митрополија рашко - призренска којој је присаједињена Скендерија и уступљен Охрид, па се простирала „од Новог Пазара до Охрида, и од Скадра до Новог Брда“.

Следећи призренски митрополит био је Захарије Дечанац. Као дете је дошо у манастир Високи Дечани и код Архимандрита Данила научио да чита и пише, и са којим је 1794. ишао у Јерусалим на хаџилук. По повртку је постао игуман манастира Дечани, одакле је, уз залагање виђенијих људи код Махмудпаше Ротуловића, изабран на положај Митрополита рашко – призренског. Управљао је митрополијим за време обесних паша и општег расула које је владало у његовој митрополији. Митрополит Хаџи – Захарија је рукоположио Петра ll Петровића Његоша у чин јерођакона и јеромонаха и рукопроизвео га у архимандрита. Умро је 15, марта 1830. и сахрањен је у манастиру Дечанима. После његове смрти „Махмудпаша позове виђеније људе у Призрену и рекне им – е, дајте ми човека кога ћу да пошаљем у Цариград, да га завладичим; ја нећу Стамболију (тј. Фанариоте) а и за вас неће бити добро. Но они, памтећи глобе одговоре – немамо човека“. Тако је дошао Митрополит Ананија (1830 – 36) – Грк. Због неморалног живота премештен је на бољу епархију у Тесалији. При поласку из Призрена за Цариград „докопа круну митрополита Јанаћија и Захарија и понесе собом“. Но, Дечанци за њим појуре, стигну га у Скопљу и одузму му митру.

аутор: С. Крупниковић

Преузето из новина српске патријаршије „Православље“