Манастир Хиландар, као древна одредница великог броја духовника, није представљао стециште само за припаднике српске националности. Поред Срба, у ово најсветије српско место долазили су и Бугари, Руси, Грци, Чеси, као и остали.

Након укидања Пећке Патријаршије 1766. године, у Хиландару је појачано присуство Грка и Бугара, а промењен је и начин управљања манастиром. Уместо игумана, на чело су се нашла два епитропа и Сабор стараца, док се игуманом манастира сматрала чудотворна икона Богородице Тројеручице. Низ неповољних околности утицао је на пад српског монаштва у Хиландару (грчки устанак, турска војска у манастиру, куга итд). Након проглашења Бугарске аутокефалне Цркве 1870, везе Хиландара са Србијом драматично су опале, што се може приметити и по престанку дистрибуције српске штампе у манастиру.

Највеће заслуге за враћање манастира под српску управу приписују се Краљу Александру Обреновићу, који је успео да отплати све хиландарске дугове и донекле поврати српски живаљ у ову светињу.

У наставку текста доносимо једно од писама монаха Саве Хиландарца, иначе Чеха пореклом, у коме се детаљно описује свечана посета Краља Александра Обреновића, о Васкрсу 1896. године. Сава Хиландарац, једна од битнијих личности савремене историје манастира, био је задужен за библиотеку и аутор је многих различитих дела, што о самом манастиру тако и о Светој Гори уопште. Писма је слао своме пријатељу, тадашњем преводиоцу и пропагатору чешко-српских односа Јозефу Здењку Раушару.

Писмо преносимо у целости:

Манастир Хиландар

15-28. мај 1896.

Поштовани пријатељу!

Хтео сам раније да Вам пишем о Краљевој посети, али мислећи да сте опет негде на путу, одлагао сам са писањем. Осам дана унапред, стигао је телеграм из Солуна који је послао српски конзул, у којем се наводи да Краљ жели посетити Хиландар на Велики четвртак и остати током Васкршњих празника.

Одмах се кренуло са припремама. Свуда се сређивало, чистило, пут ка мору се оправљао, на улазу се постављао лук од ловоровог лишћа, и убрзо све је било спремно за пријем овако битног госта.

Архимандрит Данило је отишао до Солуна да би сачекао Краља и са њиме дошао. Два дана након тога дошао је и Владика Димитрије са једним полицијским комесаром, такође је дошла и турска војска, 40 пешадинаца и 12 војника на коњима. Патријарха је телеграмом обавестио протат, чији су се достојници окупили у оближњем манастиру Есфигмен, зато што код нас не би било довољно места за све. Краљ је пристао у четвртак поподне, у пристаништу је на њега чекао Владика са неколико монаха, чланови протата, полицијски комесари и полиција из Кареје. Направила се поворка, на челу се налазило 12 војника на коњима, а на крају група бугарских путника. Владика је ишао поред Краља.

На половини пута до манастира, где се налази Крст, око њега неколико чемпреса и недалеко од њих царска маслина, замољен је Краљ да посади две маслине и два чемпреса. Све је било спремно, Краљ је само придржавао дрвеће које је стајало у рупи. Овде је начињена и прва фотографија. Маслине ће се вероватно примити, али за чемпресе је већ било касно, неки су се осушили и потребно их је током зиме заменити новим младицама.

Вероватно се сећате капеле у близини манастира, ту је на Краља чекало цело манастирско братство, попови и ђакони обучени у свечана црквена одела. Краљ је пољубио Крст и Јеванђеље, након чега је поворка наставила ка манастиру уз мало застајање да би се опет начинила фотографија. Испред самог улаза у манастир, направљене су две колоне од тих 40 војника, а у предворју је Краљ дочека хлебом и сољу. Архимандрит Василије је пожелео кратку добродошлицу након које је следовало гласно "Живијо", потом се ишло директно у манастир где се отпевало "Многаја лета", након чега је Краљ отишао у конак и своју собу.

Где сте боравили и ноћили приликом Вашег боравка, тамо се налазио секретар, у суседној соби спавао је Краљ, министар је био код архимандрита Василија, остали чиновници су били распоређени код стараца, слично томе и остали гости.

Желите да знате како је Краљ проводио време код нас? Ишао је само до цркве, из манастира није излазио. У петак је посетио библиотеку, представио сам му се, након тога ме је поздравио и рекао да је читао моју брошуру, а затим је отишао до цркве и разгледао је. Када је пољубио плаштаницу, оставио је тамо неколико наполеона, чиновници такође нешто, укупно је тамо остало седам ипо наполеона које су међу собом поделили попови и црквењаци.

У ноћи на недељу, када се слави Васкрс, није било дозвољено пуцање као и обично, Краљ је био на бдењу целу ноћ у цркви, напољу је стајала стража која је иначе била распоређена тако што су се два војника налазила на степеницама све до Краљеве собе, а испред само собе још двојица. Литургију је служио Владика, Краљ је ишао на причешће, као и цела његова пратња. Старци су Краљу подаровали следеће поклоне: Изрезбарен дрвени Крст (датира из 1781, направљен руком монаха Лаврентија Хиландарца), бројаницу од ћилибара. Морао сам из библиотеке да изнесем Мирослављево јеванђеље и из архиве сам узео најстарији документ , повељу Стефана Немање.

За узврат су нам уручени ордени, како турским војницима тако и монасима, није било довољно за све, тако да ће неки бити накнадно послати из Београда. Ја сам добио орден Светога Саве 3. реда. Тога дана сам био позван на заседање. Седело нас је тамо 30 особа, ручало се у саборном предворју. Секретар је уручио старцима 750 наполеона као Краљев дар за манастирске потребе.

У понедељак је Краљ отишао, турски брод је чекао у заливу на Краља. Краљ је отишао пешке, исто као што је и дошао, иако су коњи и мазге били припремљени. Док је дочек био у свечаној униформи, растанак је био у цивилном оделу. Зато што је током ноћи падала киша, направило се блато и док су стигли до пристаништа, сви су били прљави. Владика Димитрије и наш архимандрит Хрисант испратили су Краља до Русика, где је на Краља чекао пароброд  који га је одвезао до Атине. У руском манастиру задржао се Краљ 2-3 сата...

Натавак у новом броју 'Православља' - новина Српске Патријаршије од 15. септембра 2016.