Један од највећих српских научника био је много цењенији у свету, а протоком времена које је управо он математички тачно предвиђао, постајао је и код нас све поштованији као један од истинских великана науке. И како време тече, његова заоставштина је све актуелнија. Аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба и тиме указао на опасност човековог немара према природи, као да је био и пророк своје судбине. „Нисам се бринуо о томе како се стичу паре, већ како се стичу знања”, написао је.
Отуда би Миланковић вероватно био разочаран што га је његова отаџбина сместила на новчаницу, уместо да на једном месту прикаже његов јединствени опус. Зато је Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић”, у праву када дуже од шест година апелује на државу да организује прикупљање богате Миланковићеве архивске грађе и коначно оснује музеј посвећен човеку којег НАСА сврстава међу 15 највећих умова науке који су изучавали планету Земљу.
– Иза Миланковића је остао богат научни тестамент, који се налази у архивама, музејима и библиотекама градова у којима је живео и радио (Даљ, Осијек, Беч, Будимпешта, Грац, Фрајбург, Хале, Минхен, Лајпциг). Архивски материјали су необрађени, у изворној форми, многи су оштећени и тешко доступни ширем кругу корисника, па је основни циљ пројекта да се архивско наслеђе прикупи на једном месту, обради, сачува и јавности представи у електронско-дигитализованом облику – каже Максимовић за „Политику”.
Према његовим речима, до сада је идентификован највећи број места, установа заштите и приватних лица код којих се налази грађа о Милутину Миланковићу. Највећи део налази се у Архиву САНУ, али се драгоцени списи налазе и у Архиву Србије, Архиву Матице српске у Новом Саду, Астрономској опсерваторији у Београду, Архиву Народне банке Србије, Железничком музеју у Београду, Архиву Команде Ратног ваздухопловства, Архиву Водовода и канализације у Београду, Државном архиву Осијека, Архиву општине Ердут, Уметничко-историјском музеју у Бечу, Уреду за патенте из Беча, Архиву Мађарске академије наука, Архиву Мађарског метеоролошког института, Архиву Патентног уреда у Будимпешти, другим музејима и приватним архивама – каже Максимовић. Он указује да, нажалост, поменуте институције и музеји не желе да се одрекну тако драгоцене грађе.
То ствара огромне потешкоће при формирању документационог центра или музеја. Једна од могућности за решење овог проблема јесте да се доступна документација дигитализује и учини доступном свим потенцијалним корисницима у електронско-дигитализованом облику.
До сада је, каже Максимовић, углавном из домаћих извора, прикупљено и дигитализовано више од 1.000 различитих вредних докумената, од литерарних радова, научних списа до преписке са познатим светским научницима.
Архивска документа су дигитализована, категорисана и унесена у базу података. Налазе се у Рачунарској лабораторији Математичког факултета Универзитета у Београду. Полазећи од препорука Архива Србије и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, Удружење Милутин Миланковић и Математички факултет Универзитета у Београду формирали су Референтни документациони центар – Дигитални легат „Милутин Миланковић”, који се налази у просторијама Удружења, у београдској Улици маршала Бирјузова бр. 53.
Посебно је значајно да се прикупи и обради документација која се налази у институцијама у Бечу, где је Миланковић живео и радио 13 година, или да се омогући приступ Архиву Мађарске академије наука. Као заробљеник-интернирац, Миланковић је пет година веома активно стварао, о чему се мало зна.
– Када се оженио 1914. године, Миланковић је отишао на брачно путовање у родни Даљ, где га је затекао Први светски рат. Аустрија је истакнуте српске интелектуалце затворила у логоре и Миланковић је завршио у Нежидару, месту на граници између Мађарске и Аустрије. Бечка научна јавност, међутим, подигла је глас и Миланковић је пребачен у Будимпешту, где се налазио у једној врсти кућног притвора. Имао је обавезу да се једном недељно јавља полицији, пошта му је цензурисана и није смео да напушта Пешту без одобрења власти. Али, Мађарска академија наука га је прихватила и омогућила му бављење науком. У Мађарској академији налази се оригинални рукопис његове књиге „Математичка теорија топлотних појава изазваних Сунчевим зрачењем”, у којој је први пут објавио своју чувену теорију о климатским променама и којом је стекао светску славу. Књига је преведена на француски језик и објављена 1920. године у Паризу, али би за српску културу и историју било драгоцено да се дође до оригиналног рукописа књиге – помиње Максимовић један од примера капиталног Миланковићевог дела које нам није доступно.
Аутор: Александар Апостоловски
Извор: "Политика"
