У стомаку труднице разговарају две бебе – једна верује у Бога, а друга прихватa само оно што се може рационално доказати: 

Неверна беба: А јел’ ти верујеш у живот после рођења?

Беба-верник: Наравно, има живота после рођења. Овде се ми само припремамо за њега.

Неверна беба: Свашта! Не постоји никакав живот после рођења, за то нема никаквог доказа!

Беба-верник: Постоји. Тек после рођења ступамо на свет.

Неверна беба: Шта ти је то, свет?

Беба-верник: Не знам. Али под светом се подразумева стварност.

Неверна беба: Како можеш да причаш о томе када не знаш?

Беба-верник: Тачно је, не знам. Али ја верујем да ћемо тамо моћи да се крећемо у простору, да ћемо јести устима и, уопште, радити штошта, што је сада готово незамисливо.

Неверна беба: Каква глупост! Ко још може да се креће у простору!? Чуј ти њега, јешћемо устима!

Беба-верник: Ја верујем да нас после рођења чека нови живот.

Неверна беба: Одатле се још нико није вратио! Живот се завршава рођењем, кажем ти, сви докази упућују на то. Живот, то ти је уопште једна велика патња у тами.

Беба-верник: Није, после рођења видећемо маму, она ће се бринути о нама.

Неверна беба: Маму!? Ти верујеш и у маму! И где ти је она?

Беба-верник: Она је свуда, ми се у њој налазимо, захваљујући њој и живимо.

Неверна беба: Које празноверје! Не видим никакву маму, нема ни доказа да она постоји. То значи да ње нема!

Беба-верник: Ни ја је не видим, али осећам како нам пева и како милује наш свет. Ја чврсто верујем да прави живот почиње након рођења.