Од спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча Политике
Сен­тан­дре­ја – Ста­ло нам је до срп­ске за­јед­ни­це у Ма­ђар­ској. Срп­ски кул­тур­ни про­стор се мо­ра озна­чи­ти јер је то на­ша тра­ди­ци­ја и исто­ри­ја – ре­као је Вла­дан Ву­ко­са­вље­вић, ми­ни­стар за кул­ту­ру и ин­фор­ми­са­ње, бо­ра­ве­ћи пре два да­на у Сен­тан­дре­ји, где је по­се­тио и Са­бор­ну цр­кву Ус­пе­ни­ја Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, по­зна­ту и као Ус­пењ­ска, Бо­го­ро­дич­на или Бе­о­град­ска ка­те­дра­ла.

То­ком бо­рав­ка у Ма­ђар­ској, ми­ни­стар Ву­ко­са­вље­вић је про­те­клог пет­ка уве­че отво­рио ма­ни­фе­ста­ци­ју Ср­ба у Ма­ђар­ској „Ме­сец срп­ске кул­ту­ре” уз за­па­жен на­ступ ан­сам­бла „Ко­ло” ко­ји је кон­цер­том „Енер­ги­ја тра­ди­ци­је” ујед­но обе­ле­жио свој ју­би­леј: 70 го­ди­на по­сто­ја­ња. Бо­ра­ве­ћи у Сен­тан­дре­ји, у се­ди­шту Епар­хи­је бу­дим­ске, ми­ни­стар Ву­ко­са­вље­вић су­срео се са епи­ско­пом Лу­ки­ја­ном и ње­го­вим са­рад­ни­ци­ма. Тим по­во­дом раз­го­ва­ра­ли су о очу­ва­њу срп­ске кул­тур­не ба­шти­не и ак­тив­но­сти­ма на том по­љу. 

Срп­ска пра­во­слав­на обе­леж­ја у Сен­тан­дре­ји ја­вља­ју се до­ла­ском Ср­ба на ове про­сто­ре 1690. го­ди­не ка­да је по­диг­ну­та пр­ва пра­во­слав­на цр­ква. Из­ме­ђу 1749. и 1767. го­ди­не, у вре­ме вла­ди­ке Ди­о­ни­си­ја Но­ва­ко­ви­ћа са­зи­да­не су још че­ти­ри сен­тан­дреј­ске цр­кве, по­ред Са­бор­не, са­гра­ђе­не су и Бла­го­ве­штен­ска, Ћи­про­вач­ка, По­жа­ре­вач­ка и не­ко­ли­ко цр­ка­ва у дру­гим ме­сти­ма Епар­хи­је бу­дим­ске.

Древ­на Са­бор­на цр­ква у Сен­тан­дре­ји гра­ђе­на је из­ме­ђу 1756. и 1763. го­ди­не у ба­рок­ном сти­лу, а вред­ност ико­но­ста­са је не­мер­љив. У окви­ру овог ком­плек­са на­ла­зи се и и му­зеј и ар­хив у ко­ји­ма се чу­ва­ју ар­те­фак­ти од не­про­це­њи­ве вред­но­сти и зна­чај за срп­ски на­род на овим про­сто­ри­ма. Би­бли­о­те­ка Епар­хи­је бу­дим­ске у Сен­тан­дре­ји има пре­ко 9.400 књи­га, а у Срп­ском пра­во­слав­ном му­зе­ју чу­ва­ју се број­не дра­го­це­но­сти.

– Ико­но­стас ове цр­кве је не­што не­ви­ђе­но у пра­во­сла­вљу. На­ше хри­шћан­ство је ов­де до­шло са Ћи­ри­лом и Ме­то­ди­јем, од та­да да­ти­ра древ­на Епар­хи­ја бу­дим­ска, још из вре­ме­на Со­ко­ло­ви­ћа ко­ји је та­да био па­ша бу­дим­ски. По­се­та из Ср­би­је нам мно­го зна­чи, пре све­га на­ма ко­ји смо ов­де. Та­да осе­ћа­мо да смо гран­чи­ца јед­ног здра­вог ста­бла – ре­као је Лу­ки­јан, епи­скоп бу­дим­ски и ад­ми­ни­стра­тор Епар­хи­је те­ми­швар­ске.

Не зна се по­у­зда­но ка­да је осно­ва­на Епар­хи­ја бу­дим­ска, прет­по­ста­вља се да је то би­ло че­тр­де­се­тих го­ди­на 17. ве­ка ка­да се на то под­руч­је до­се­ља­ва­ло срп­ско пра­во­слав­но ста­нов­ни­штво. По­сле ве­ли­ке се­о­бе Ср­ба, 1690. го­ди­не око 37.000 срп­ских по­ро­ди­ца на­шло је сво­је ме­сто за жи­вот на те­ри­то­ри­ји Угар­ске, од то­га око осам хи­ља­да по­ро­ди­ца у Сен­тан­дре­ји. То­ком 18. ве­ка из­гра­ђен је ве­ли­ки број хра­мо­ва у овој епар­хи­ји. У Сен­тан­дре­ји, го­во­ре по­да­ци, кра­јем 19. ве­ка би­ло је све­га 617 пра­во­слав­них жи­те­ља, а 1924. са­мо 231 по­је­ди­нац се из­ја­снио као Ср­бин. Због сма­ње­ног бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка епар­хи­ја је би­ла при­ну­ђе­на да не­ке хра­мо­ве усту­пи Ка­то­лич­кој цр­кви, та­ко да је за не­ко­ли­ко де­це­ни­ја из­гу­би­ла 16 хра­мо­ва из 18. ве­ка. 

– Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре ура­ди­ло је на­црт стра­те­ги­је у чи­јем смо уво­ду по­ку­ша­ли да де­фи­ни­ше­мо је­згро срп­ске кул­ту­ре. За на­ше су­на­род­ни­ке ко­ји жи­ве из­ван ма­ти­це да­ли смо де­фи­ни­ци­ју срп­ског кул­тур­ног про­сто­ра. Срп­ски кул­тур­ни про­стор је онај про­стор у ко­јем су то­ком ду­гог исто­риј­ског тра­ја­ња оста­ви­ли тра­го­ве свог ма­те­ри­јал­ног и не­ма­те­ри­јал­ног кул­тур­ног на­сле­ђа – Те­ми­швар, Арад, Сен­тан­дре­ја, Пе­чуј... За­што је то бит­но? За­то што ће им та­ко де­фи­ни­сан кул­тур­ни про­стор у не­ком др­жав­ном до­ку­мен­ту омо­гу­ћи­ти у на­ред­ним го­ди­на­ма да ма­ни­фе­ста­ци­је, ре­кон­струк­ци­је, ма­те­ри­јал­но и не­ма­те­ри­јал­но бу­де по­ма­га­но из Ср­би­је на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин. Да се не по­ста­вља пи­та­ње за­што ово, а за­што не оно... Сен­тан­дре­ја је на том кул­тур­ном про­сто­ру дра­ги ка­мен – ре­као је ми­ни­стар Ву­ко­са­вље­вић то­ком раз­го­во­ра се епи­ско­пом Лу­ки­ја­ном и ње­го­вим са­рад­ни­ци­ма и до­дао:

– Раз­ло­зи ко­ји су до­ве­ли до ве­ли­ке се­о­бе у вре­ме Чар­но­је­ви­ћа је­су ожи­љак на на­шем исто­риј­ском се­ћа­њу. По­сле­ди­це те се­о­бе ко­је се очи­та­ва­ју ов­де у Сен­тан­дре­ји је­су раз­лог за по­нос. Та­ко је то у исто­ри­ји: ка­да јед­на ствар из ра­зних окол­но­сти поч­не тра­гич­но, за­вр­ши се охра­бру­ју­ће на не­кој дру­гој стра­ни. Упр­кос те­шким усло­ви­ма, про­ме­на­ма дру­штве­них си­сте­ма, очу­ва­ли сте ово је­згро ко­је срп­ском на­ро­ду и те ка­ко мно­го зна­чи. Што се ти­че Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре, по­мо­ћи ће­мо у мно­гим сег­мен­ти­ма. Тра­жи­ће­мо по­ве­ћа­ње из­два­ја­ња за кул­ту­ру у сле­де­ћим го­ди­на­ма, ако бу­де при­хва­ће­но то ће омо­гу­ћи­ти да не­ке ин­ве­сти­ци­је бу­ду ве­ће. 

Извор: Политика