Од свих новина, што их Србија тако обилно пружа оку западњака, ниједна не изражава боље прави народни дух, ниједна не чини то тако сликовито и примамљиво као чиче у војсци.

Чича значи "стриц" у Србији, где људи старе брже но игде другде на свету, и тако се зову људи старији од 30 година. Али чиче из последњег позива имају преко четрдесет година, па на више. Изгледа да Србин није никад сувише стар да се бори.

Они не носе униформе, ови војнички патријарси и у маршу пружају слику у исто време смешну и дирљиву. И једна од многих ствари коју су Срби имали да поднесу била је да гледају како на стотине њихових деда умире у прљавим ритама, неумивени, на умору од глади, модри од студи, окупани кишом; многи од њих у боловима од реуме, грчева, неуралгије; склапајући своје очи баш онда када и њихова отаџбина броји задње дане.

Чиче су мене прво и дочекале у Србији. Никад нећу заборавити шта сам осећао када сам у Ђевђелији, граду на граници Грчке и Србије, погледао из воза и видио мог првог чичу. Питао сам се да ли је то тип српског војника, јер није изгледао ниједан млађи до седамдесет година, упркос његовог широког осмејка када је видио Американце.

Било је то средином лета, топло као у јужној Италији, али је тај човек био одевен као што се ми одевамо у време мраза. На својим плећима носио је вунени огртач од кавене тканине. О огртач прикачена је кукуљача, коју је набијао на главу за време кише, и која је целом његовом оделу давала калуђерски изглед.

Испод огртача носио је кожух без рукава од јагњеће коже, са дебелом вуном окренутом унутра. И то у месецу јулу. Испод кожуха била је кошуља од платна, тканог код куће. И носио је чакшире, тесно приљубљене уз кукове и колена, али се позади ширише као кеса. На ногама је имао дебеле вунене чарапе, које су ишле преко чакшира чак до колена, окићене шарама сјајних боја. На ногама су му били опанци, пола ципеле, пола сандале. Његов лак скок при устајању нагони човека да заборави на његове године.

И тај човек, чији се сав живот састоји у томе да чува ову усијану железничку траку док његови синови и унуци умиру на граници, опет се весело осмехује.

И гледајући га тако у оном праху и жези, дођоше ми на ум стихови Ланиерови:
На што ће ми ова паучина на мени/ Кад је нада мном већ паук сплео мрежу своју?

Али ти ми стихови дођоше на ум зато што тада нисам познавао Србију. Дуго и дуго још неће паук сплести своју мрежу над овим чичама. Близу милион Немаца, Аустријанаца и Бугара искусили су то неколико месеци доцније, али откос, хвала Богу, није падао само на једној страни!

Колико се наш воз више пружао у Србију, утолико је расло наше познанство са чичама. Код сваког малог моста било их је по четири, два на свакој страни, где су живели у малим шатрама од шипражја. На станицама излазиле су читаве чете чича, у чудноватим групама, с пушкама разног калибра обешеним о њихова кошчата рамена (...)

У Србији чича је увек уживао најдубље поштовање и љубав, и с пуним правом. Али после овог рата они ће бити десет пута више поштовани и љубљени у својој отаџбини. Млади војници, одморни и потпуно опремљени и наоружани, чекали су их у непријатељским шанчевима на Дрини и ови старци нису се надали да ће их моћи зауставити.

Добро су знали куда иду, нису се одавали маштаријама. Ја сам имао неколико хиљада цигарета и делио сам их међу чиче и из њихових речи, којима су ми се захваљивали, ја сам схватио колико се надају да ће се једном вратити натраг. Кад сам једном проседом старцу дао сто цигарета, рече он преко тумача: "Ово ће бити доста за живота!"

Али ни он ни остали не беху ни забринути ни весели. Неко мора да пође, избор је пао на њих и то окончава причу. Збрисани су као што се трупе могу збрисати, изгинули су скоро до последњег човека. И током страшних идућих десет недеља, гдегод су ступали у борбу ови људи последњег позива, јуначки су се одликовали.

Многа прича се прича, али јуначка одбрана Чачка је најзначајнија. Чачак се налази на ускотрачној ужичкој железници, једној споредној грани источне железнице. Недалеко на југ налази се Краљево. Када су Бугари при првом свом удару, захваљујући свом надмоћном броју, дошли близу Ниша, престоница је пресељена у Чачак, за који се држало, да је привремено осигуран. Али Немци, као и обично, не дођоше са стране са које су били очекивани. Преко најтежих путева они навалише одједном на нову престоницу са северозапада, нагонећи владу да се сели на југ, прво у Краљево, онда у Рашку, Митровицу, Призрен па Скадар.

Чиче су браниле Чачак. Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава. Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом (...)

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору

Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама".

Фортијер Џонс