Старац Пајсије Светогорац у својој књизи ,,Света Гора и светогорци“, говори о јачини вере коју су имали поједини простодушни старци, његови савременици. Иако су својим животом свакодневно чудотворили, они у томе нису видели ништа необично. Издвојићемо два примера такве вере:

Када сам био монах почетник у манастиру Есфигмену, побожни старац Доротеј ми је казивао како је у манастирској болници помагао један веома простодушни Старчић. Он је Вазнесење, коме је манастир био посвећен, сматрао неком великом Светитељком, попут свете Варваре. Окрећући бројаницу, говорио би: ,,Светитељко Божија, моли се за нас“. Једног дана дошао је у болницу неки болестан брат. Пошто се не нађе неко поткрепљујуће јело, Старчић се брзо степеницама спусти до подрума, и кроз прозорчић који је гледао према мору пружи руке и рече: ,,Светитељко моја Вазнесењко, дај ми једну рибу за брата“! И гле чуда! На руке му се праћну једна велика риба, коју он узе – тако спонтано, као да се ништа необично није догодило, и радујући се поткрепи болесног брата.

Други пример је уједно и старчево сведочење о монаху Данилу, његовом сабрату, који је имао веру да ,,горе премешта":

Једном приликом, наложили су пећ да би пекли хлебове и правили двопек. Отац Данило је машицама, чији је врх био метална кука, а дршка дрвена, хтео да распореди жар како би се читава пећница равномерно загрејала. Од велике температуре изгорела је дрвена дршка, а у пећници је остао метални део. Одмах је то рекао Старцу како се посао не би успоравао, а овај на то одговори: ,,Шта ме гледаш? Прекрсти се, уђи унутра и извади га, да не губимо време“. Отац Данило се прекрстио, ушао у ужарену пећ и ухватио рукама зажарено гвожђе, а да није задобио ни један једини плик, нити је изгорела иједна длака са браде. Међутим, највеће од свега било је то што није имао чак ни помисао да је урадио нешто велико.

Из књиге: Старац Пајсије - Света Гора и светогорци