Иако још није канонизован од стране СПЦ, монах Харитон је у народу одавно поштован као новомученик, а забележени су и примери мироточења његових икона.
Монашки пут
Отац Харитон (Лукић) рођен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године, у селу Луковачка Река код Куршумлије, у радничко-сељачкој породици, са много деце, а на крштењу добио је име Радослав. У детињству је остао без оба родитеља, тако да је терет сеоског домаћинства врло рано пао на његова детиња плећа. То је био почетак његовог великог крстоношења. Од своје 23 године живи и ради у Нишу. Био је марљив, одговоран и вредан радник. Карактерне особине Радославове биле су и неустрашивост, строгост, ватреност духа, одлучност. Свима је пружао потребну помоћ, макар то било и на своју штету.
Свој монашки пут је започео у манастиру Црна Река, код Рибарића, 1995.године. Након две године, још увек као искушеник, премештен је, од стране Епископа рашко-призренског Артемија, у манастир Светих Архангела код Призрена, који је тада био у обнови. Тако је поново позван да служи својим Светим Архангелима, којима је призван од рођења.
Замонашен је 1998. године, а то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година. По благослову игумана, помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, неуморно улажући целог себе у обнову и живот светоархангелске светиње. Био је кротак, смирен и незлобив, па и пред честим нападима шиптарских терориста којима је био изложен, као што је онај 1. маја 1999. године, када су из аутоматске пушке пуцали на кола која је возио, док је ишао у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, везујући своје срце за Христа и имајући пред очима ближње у невољи и послушање на које би био призван. Поживевши кратко, али у пламеној и неодступној љубави према Богу, тако је и пострадао.
Отмица и страдање
Непосредно након уласка немачких снага КФОР-а на Космет, припадници шиптарске терористичке организације ОВК киднаповали су оца Харитона, 15. јуна 1999. године, за време најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији. Злочинци су га ухватили на очиглед НАТО "мировњака", који нису предузели ништа да зличин спрече, док је отац Харитон одвођен на место мучења и страдања. Почео је Голготски пут новог мученика и сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, примивши ране Христове на своме телу.
Након више од годину дана трагања за њим, Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и обезглављено тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године, у необележеном гробу, на гробљу албанског села Тусус, код Призрена. Глава оца Харитона још увек није нађена. Према извештају вештака, глава је одсечена оштрим предметом, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке, а недостаје и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у његовој монашкој мантији и џемперу, а уз њега су истражитељи пронашли и његову личну карту и бројаницу. Утврђено је да су му прслук и џемпер расечени са предње стране и у пределу срца, што је указивало на то да је оцу Харитону стомак био распорен и да је избоден ножем у пределу срца. Након масакра који је над мучеником Харитоном ивршен, одсечена му је глава. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Сви докази, као и извештај вештака, предати су истражитељима Међународног суда за ратне злочине у Хагу.
Погреб
Мученикове мошти су убрзо из Призрена, као из корена ишчупани црвени косовски божур, пренесене у манастир Грачаница. У овој древној српској светињи, служен је први парастос оцу Харитону, 11. новембра 2000. године. Након што их је верни народ у Грачаници са љубављу целивао, сутрадан су мошти пренесене у манастир Црна Река, где је започео свој монашки пут као искушеник, а у који се вратио као Христов мученик. Сутрадан је сахрањен у манастиру Црна Река, у присуству великог броја монаштва и верника.
Освештавши својом христољубивом душом, молитвама и подвизима Светоархангелску светињу, а својим моштима и мученичком крвљу читаву земљу косовско-метохијску, српску, светосавску и светолазаревску, новомученик Харитон уградио се у непролазно, вечно здање Небеске Цркве Христове, која, убељена крвљу мученика, блиста небеским сјајем и својим вековним звонима буди и позива нас успаване, недостојне и вером охладнеле, да у ова последња времена завапимо за Христом на тој крсно-васкрсној косовско-метохијској кичми српског народа, да се на њој усправимо, пробудимо, прогледамо духовним видом и сагледамо оно што нам је од Бога и светих предака завештано, да запламтимо вером у Бога и борбом за Светиње, како бисмо се удостојили Царства небеског, у векове. Амин.
Мучениче Христов Харитоне Архангелски, Црноречки и Косовски, моли Бога за нас!
