Асфалтирано је десетак километара путева, у дому културе суботом су игранке, обновљен је Храм светих Петра и Павла, у селу постоји и фудбалски клуб
Jош да им дође министар Милан Кркобабић и да добију седам километара пута, па да пребрину највеће бриге. Немају задругу, и зато би се обрадовали министру Кркобабићу јер где он дође ту се сељаци зачас удруже а онда ваљда може и асфалт да прође до села и амбуланта – да не пешаче по рецепте код лекара у суседно Самаило.
Житељи села Лазац недалеко од Краљева имају четири доктора наука и још два у најави, плантаже воћа, домаћу препеченицу, фудбалски клуб, сеоске игранке на које долазе многи из околине.... Био је Лазац познат некад и по пекмезу, куваном од шљиве пожегаче у огромним казанима у пекмезари, који је, између два светска рата, у дрвеним бурићим, продаван Бечлијама.
Довољан разлог да се упутимо у Лазац. Испред Дома културе, у центру села, чекали су нас проф. др Драган Јанковић и Милан Илић, председник месне заједнице. Професор Јанковић је родом из овог лепог места које се дели на Доњи и Горњи Лазац. У Чачку је завршио Пољопривредни факултет и упознао супругу Слађану, родом из Зубиног Потока.
– Живимо овде, а на посао путујемо, предајемо на Пољопривредном факултету у Лешку, који је у саставу Универзитета у Приштини. Слађана ми је до прошле године била асистент на факултету, а ја њој код куће. Онда је она докторирала и постала доцент, тако да више немам некадашње ингеренције, а њене код куће су остале – каже др Јанковић, додајући да су, поред његове супруге и њега, са звањем доктора наука и ветеринар Казимир Матовић, запослен на Ветеринарском институту у Краљеву (он је викендом у селу Лазац), као и Милош Чолић, доктор наука у области рударства, запослен у Косовској Митровици.
Имају у овом идиличном селу, које се расуло по брежуљцима, много тога чиме се диче. Последњих година је, захваљујући слози мештана и предузимљивости Милана Илића, асфалтирано десетак километара путева, средили су дом културе, обновили Храм светих Петра и Павла, изградили спомен-чесму палима за слободу од 1912. до 1919. године.
Недостатак посла у граду и одлични услови за развој пољопривреде зауставили су одлазак младих. Оживеле су пре две године и некад популарне сеоске игранке тако да је Дом културе у селу Лазац сваке суботе препун, прочуло се до Чачка и Лучана, па буде, причају нам домаћини, и по 300, 400 људи ако наступа неко од познатих певача. Дом културе, у коме су свој простор нашли и овдашњи ловци, подигнут је крајем четрдесетих прошлог века, народном мобом.
– Тада је основана и земљорадничка задруга, која је била ослонац животу села. Имали смо пољопривредне машине, комбајн, трактор... Овде, у центру био је сточни пијац, куповано је по 300 оваца, откупљиван је сир, кајмак, ракија... Ишло се на пијац као у банку. Рецимо, ако јој муж не да пара, жена наспе балон ракије из бурета, преда, и има за трошак. Деца „позајме” јаје из комшијског дворишта па продају за свеску или оловку. Скупљане су печурке, купине, шипак... – присећа се председник месне заједнице и додаје да је село Лазац педесетих година уместо Чачку припојено је Краљеву.
– Нисмо се снашли у тој новој прерасподели. Дом културе је зарастао у коров, људи масовно почели да одлазе. Од 1.400 душа данас је остало мање од 700, а просек старости око 47 година. У школи је у срећна времена било готово 400 ђака. Данас је, као пре 156 година када је основана, њих само 40. Немамо ни амбуланту – истиче Илић, коме је ово трећи мандат, док нам показује жену која се вози у тракторској приколици.
– Јутрос је пешке ишла по рецепте до суседног Самаила. Много би нам значило да барем једном недељно лекар дође у наше село. Остало је да се асфалтира око седам километара, да би могао да прође аутобус... – враћа се на Илић болну тему.
Дошли смо у Лазац у време бербе и посетили бераче. Крупне, сочне, црвене са сунчане стране јабуке мамиле су да се уберу с гране. Кажу да за дан искусан берач може да напуни 60 гајбица од по 15 килограма. Све што се обере путује на руско тржиште.
Лазачки домаћин Милан Чоловић полако предаје домаћинство у сигурне руке сину Слободану, прецизном механичару, који је своју будућност везао за село. Слободан се недавно оженио девојком из Драгачева. За новембар је заказана свадба на коју је позвано 400 сватова. Задовољан је и воћар Радослав Пејовић, отац петоро деце, који под воћем има пет хектара јабуке, шљиве, кајсије... Пејовић се 1999. године врати из Краљева на очевину, после губитка посла у једном друштвеном предузећу. Без динара кредита подигао је хладњачу, обновио кућу уз, како истиче, велику подршку супруге, Требињанке.
Лазац је препознатљив и по шљивовици, као Драгачево по кромпиру, каже нам Илић, мајстор за „шумадијски чај”, о чему сведоче прве награде на манифестацији „Дан грејане ракије” у селу Буковица. Само што уместо пожегаче данас гаје и пеку чачанску родну, најбољу, стенлејку.
И док нас испраћају на пут, онај коме фали још седам километара, домаћини питају за утиске. Шта да кажемо? Лепо је било у селу Лазац, а можда их стварно једног дана посети и министар и направе опет задругу и подигну хладњачу... У том случају, ето нас опет тамо.
Извор: Политика