Који с благословом сије, с благословом ће и жњети, каже Свети апостол у посланицама својим. Чули сте и Свето Јеванђеље да говори о томе како апостоли цијелу ноћ ловише рибу и не уловише ништа, а кад дође Господ и благословивши их рече: Баците мрежу са десне стране лађе, они извадише толико риба да се мрежа почела цијепати.

У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.

Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.

Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.

Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководи владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.

Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.

А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.

И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.

* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастир Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.