Да ли и ви примећујете да је свакодневном животу све више мрзовољних људи? Тој епидемији мрзовоље успешно одолевају само деца и млади.
Какво је то унутрашње стање које називамо мрзовољом, а за које постоји толико израза у нашем језику као што су зловоља, смркнутост, мргудност, намргођеност, натмуреност ...?
Мрзовоља је дуготрајније емоционално стање – расположење или, тачније, лоше расположење или нерасположење. Супротности мрзовољи су доживљај животне енергије, елан, полет, надахнутост, добро расположење.
Постоје два главна разлога за мрзовољу. Први је када се људи не осећају добро у својој кожи. На пример, када покушавају да функционишу упркос главобољи. Слично је и када су веома уморни, исцрпљени, ненаспавани, и када постоји неки органски разлог за то што се осећају лоше.
У јавној комуникацији без обзира на то колико је особа мрзовољна, она не треба да тиме оптерећује друге
Други разлог за мрзовољу јесте што су људи незадовољни својом животном ситуацијом, а не виде начина како да је промене. Када ујутро устану, а када у дану пред њима нема, као што није било ни осталих дана, никакав разлог да се нечему радују, људи постају мрзовољни. Тако, на пример, када су незадовољни својим послом, а не усуђују се да га промене, сваког понедељка се буде мрзовољни.
Људи имају права на своју мрзовољу, да буду забринути, песимистични, апатични. Проблем са мрзовољним људима је што негативно утичу на друге. Када је особа мрзовољна она постаје претерано критична, усмерена на негативно, што чини да често агресивно реагује у контакту са другим људима. Њене агресивне реакције су често неоправдане или претеране зато што своју лошу емоцију која је настала из једног разлога, неселективно „празне” на људе са којима су у контакту.
Стручни назив за мрзовољу је дисфорија (од грчког dysphoros) што дословно значи „тешко носити”. Они тешко носе неко своје бреме, али често тако поступају да их други доживљавају као „тешке људе” које је тешко подносити.
Да ли неко ко се из неког свог разлога лоше осећа – ко је мрзовољан – има права да због тога грубо комуницира са другима који нису ни у каквој вези са тим разлогом?
То је питање степена цивилизованости. Када неко сматра да тиме што се он лоше осећа стиче право да то своје осећање свима показује и да се тако „празни”, он греши. Мрзовољни људи својим поступцима само погоршавају односе са другима што за последицу има да постају још мрзовољнији.
И зато нечија мрзовољност треба да постане приватна ствар – нешто што особа задржава за себе или дели са онима који су јој блиски. У јавној комуникацији без обзира на то колико је особа мрзовољна, она не треба да тиме оптерећује друге. У цивилизованој заједници без обзира на то како се неко осећа, он изласком у јавност ставља своју социјалну маску и труди се да буде љубазан према другима. Борба против мрзовоље је борба за љубазније и позитивније друштво.
Извор: Политика
